Заиста се остварује Небесна Литургија Светога Владике Николаја. Кроз други део ове визионарске песме провејава очински бол Светитеља Саве пред Престолом Божијим за својим заблуделим потомством и разне невоље које Бог попушта на свој народ србски, не би ли Му се како вратио. Нема сумње да у положају Светога Саве треба препознати и самога Владику Николаја, који је такође много боловао због рана отачаства свога и неугасиво чезнуо да се Срби Богу врате.

Данашње Србство би се могло описати на разне начине: као заблудело, раслабљено, рањено, клонуло, понижено, издано, окупирано, несложно, индиферентно, безнадежно, итд. Од свих ових побројаних речи једну ипак издвајамо и стављамо је у наслов текста.Она можда понајближе описује свеобухватно стање Србства данас. Ову реч бисмо могли сравнити са речју свезано, као што је Господ рекао за згрчену жену у синагоги, да је Сатана свезао пуних 18 година. Дакле, згрчено или свезано Србство. И не могаше се никако усправити (лк. 13:11). Како ове речи тачно описују данашњу немоћ србску.

Данас је 17. март. Овог дана пре осам година диљем Косова и Метохије Србе су убијали, српске куће палили српске светиње скрнавили Албанци који су дивљали, док су то албанско дивљање мировне снаге КФОР-а мирно посматрале и ваљда тако, бар у својој свести, испуниле неки део обавеза које подразумева назив „мировне снаге".

Пожелела сам да обележим овај дан српског хожденија по мукам – један од безбројних таквих дана у српској историји који се обавезно жртвују у данашњој званичној Србији на олтару политичке коректности – подсећањем на чланак ирске новинарке Мери Волш, „Посматрач на суду врана: сећање на Косово 1999-2009".

Целог живота сам била убеђена да ако човек нешто заиста жели, жеља ће му се испунити. Када сам добила позив за 6. Седницу удружења СРБИ НА ОКУП заказану за 12. новембар у Рашкој, пожелела сам да ми се укаже прилика да се из Рашке некако пребацим на Косово. Хтела сам да одем до барикада, да видим људе који су учинили први стварни корак да постану господарима сопствене судбине, да престану да буду играчка у рукама једне не само несрпске, не само агресивно анти српске владе, већ владе која је и незаконита јер је неуставна, јер је дошла на власт неуставно и откако је на власти малтене сваког дана крши Устав док Србија ћути и трпи.

Пре месец дана напунило се две године од мог прогонства из Грачанице. Још мало па ће се напунити две године од прогонства владике Артемија са Косова. Ја сам била први изгнаник. Тачно је да је неколико монахиња и искушеница отишло пре мене, али то је био њихов избор—избор изнуђен, али ипак избор. Њима није било наређено да „одмах" напусте манастир, мени јесте.

Пре скоро седамдесет и једну годину почела је моја емиграција кад сам 6. априла 1941. године пешке прешла грчку границу. Можда човек који постане емигрант остаје заувек емигрант, чак и кад се врати у своју земљу. Тако сам ја сад емигрант у Београду у коме сам се родила пре више од 87 година. А има и оних којима је судбина доделила статус емигранта мада никад нису крочили преко иједне границе своје земље. То је судбина многих монаха и монахиња Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске, која саму себе назива сада епархијом у изгнанству.

Живимо у времену када српски народ може све да изгуби или да добије више од изгубљеног. То је наша судбина. Увек је било оних који мисле да могу на обе стране или такозваних неутралних. И у времену неутралног, ни врућег ни хладног Вука Бранковића било је слично. Он је остао проклет не зато што није дошао на Косово. Не. Остао је проклет само зато што је остао неутралан у току битке, која је решила судбину Србије и Балкана за пола хиљаде година. Рачунао је да ако срби победе, он је ту сњима, а ако изгубе агресор ће му бити благонаклон. Међутим, када ниси био веран своме цару, како да те поштује туђин. Проклет и презрен, неутрални губи оба царства, и небеско и земаљско.

"Што је Бог саставио човек да не раставља"
(Мт. 19, 6)

Ове свете речи изрекао је Господ наш Исус Христос када су га фарисеји кушали питајући га: “Је ли допуштено човеку отпустити жену своју за сваку кривицу?“ Кроз њих Спаситељ нам говори о светињи брака и, што је још важније, упозорава нас на то Ко је саставио а ко не сме да раставља брачну заједницу. После ове поуке Господ је нагласио једини оправдани разлог раскида брака - прељубу. Свети оци су браком (духовним) именовали још једну свезу, и то између Епископа (женика) и његове епархије (невесте). Ако се у домаћој цркви (браку) спасава неколико душа колико је онда претежнији овај духовни брак у коме се спасава неупоредиво више душа?

Усудићу се да прогон епископа Артемија и његовог монаштва упоредим управо са прогоном првих хришћана и апостола из Јерусалима.

Прогон је био спровођен управо као и овај данас, од стране јудејствујућих првосвештеника, усрдних у служењу, не Богу, већ синедриону, синагоги, синоду, у самој суштини, усрдних у служењу административним механизмима који им гарантују власт и силу, којом ће одржавати на снази своје лажно и патворено служење Богу, кога се својим делима, авај и исповедањем лажне вере, заправо одричу.

Тај прогон учинио је да се хришћани као со расеју и осоле цело тадашње Римско царство, па и земље ван тог царства.

Од духовног посрнућа пре Другог светског рата1, до отвореног безбоштва после Другог светског рата, није било већег зла и већег пада у нашој Помесној цркви од овог који је наступио, а то је отворено проповедања јереси од стране њених предстојатеља.

Од бечког исповедања јереси патријарха Иринеја, до београдског паљења свећа у синагоги јеврејској од стране истог, наша Помесна Црква убрзаним током проходи сав онај пут који је Рим у свом посрнућу вековима пролазио, и сада се наша Помесна црква налази на ивици амбиса који се зове: потпуно отпадање од Бога, од свеосвећујуће, просвећујуће и спасоносне благодати Његове.